О злоупотреби речи

Наслов све говори. Ксенију Атанасијевић сам кратко помињала у тексту, који можете прочитати овде, а у наставку следе прилагођени делови једног њеног рада којима, ако се посветите, увидићете како невероватно луцидно говори о нашем највећем камену спотицања.

Изговорена и написана реч, по свoјој природној намени, има да буде израз једног унутрашњег збивања: мисаоног, осећајног или вољног. Као таква, она може имати смисла само у случају, ако јој одговора какав стварни психички садржај. Када њега нема, реч постаје лажно постављено и свесно злоупотребљено и искоришћено средство за достизање каквог ефекта или сврхе, за остваривање неког рачуна, за прикривање какве неисправности, за демагошко сејање заблуда, смицалица, сплетки, клевета, омразе и раздора, за ширење мрака, за гушење истине.

На жалост, реч веома ретко, а у наше доба све ређе, има за подлогу адекватну духовну и душевну доживљеност. Она се безобзирно и бездушно искоришћује у негативне и нечовечне циљеве. Уместо да буде благотворна, покретачка снага, која потиче из истине и води њеној светлости, понижена реч данас све непромашивије доприноси да што гушћа тама завлада овом земљом. Све збијеније се нагомилавају недостојни и ружни случајеви, када се речима оперише ради тога да се произведе обмана.

Данас ни трага од мисаоности нема, свака идеолошка опредељеност недостаје, све могућности да се  какав етички и социјални покрет осети посечене су једном за свагда. Не жели се и не предузима се ништа што нема тесне везе са подстицањем најегоистичнијих побуда; а речи се нижу, скупљају, престројавају; њима се просто чаробњачки повлаче спретни потези, и одједном се ствара привид како послушна публика има да чује истину. А, у ствари, иза тих речи никаква доживљеност ни истинитост не стоји, него се оне пресипају из згрудваности забуна, илузија, варања и лажи. Или, још чешће, из потпуне неиспуњености, несуштаствености, небића, управо онтолошки говорећи, из чистог ништа. Но срећом, слушаоци и читаоци нису велики пробирачи. Њима није тешко угодити. Довољно је једно име, препоручено и признато од каквог званично меродавног тела или лица, и довољно је да се клупче убитачно јефтиних изражајних влакана одмотава, па да се свету учини како је све у најлепшем реду.

А да ли је? Јер, како би уопште, све и када би хтео, један културни радник могао да надгласа грлате демагоге и наметљиве објављиваче неискрених парола, данас када ова крвљу пресићена земља трешти од праскања овешталих и убитачних фраза бачених у циљу да наивне привуку, а беспомоћне заведу?

Ипак, паметна људска бића знају да је садашња ситуација само ружан, кошмарни прелаз једном бољем, светлијем и правичнијем бивању. Али знају и то, да треба имати много моралне јачине, па тај прелаз јуначки издржати, без очајања и губљења сопствене личности. А толика етичка снага дата је малом броју људи.

приредила Огњена Лазић

NO FEAR

Слушала сам један видео под насловом NO FEAR. Не знам зашто сам одабрала баш тај видео да одслушам од безброј других на Јутјубу, али на крају се испоставило као веома значајно искуство за мене. Не могу да кажем да сам нешто посебно и ново научила, али једно је сигурно: др Бел који говори у овом видео прилогу на креативан и памтљив начин подсетио ме је да је снага у нама. А то веома често заборављамо. Заборав, пак, доводи до тога да свему и свачему дајемо власт над собом; страху посебно!

11130135_10150579037114959_5225294602893706058_n

Тако се испоставило да свако слово израза NO FEAR има своје значење. Тако N стоји за врло једноставну истину без које се живот у самом корену обесмишљава, а то је: „Никада не одустај!“ (Never give up.) Шта ту још има да се каже? Да наводим примере, не вреди. Чини ми се да је на нашим просторима свако бар једном у животу до кости осетио колика је снага упорности и свести да преданим радом и истрајношћу надмашујемо себе, јачамо вољу и бивамо задовољнији собом и животом.

Слово О овај лекар користи да нас подсети како су препреке (obstacles) неминовне у свакодневници и једни наш задатак је да научимо како на њих да реагујемо. Дакле, не да их анализирамо, посматрамо, обилазимо као мачка око вруће каше, већ како са њима да се суочимо. Он предлаже данас добро познату методу да су препреке прилике и изазови којима проверавамо себе и имамо могућност да их искористимо у изграђивању своје личности. Наставите са читањем

Шта је то самодовољност?

Када човек постане сам себи довољан, веће невоље и несреће му и нису потребне. На жалост, иако несвесни те чињенице, данас многи од нас болују управо од самодовољности. Сматрамо да смо духовно савршени и уопште не осећамо потребу да се духовно развијамо. Напротив, спремни смо да делимо лекције на духовне теме и мислимо да други по много чему заостају за нама. И шта бива? Гушимо се у охолој надмености проводећи живот лицемерно не увиђајући да смо жртве тешке самообмане.

jabuka

Самодовољност је још и то када човек своје дарове учини независнима од Божије љубави и користи их искључиво за себе. Самодовољност је и оно стање у коме прецењујемо своје духовне дарове и душевну обдареност. Поносимо се њима као каквим трофејима, и иако ћемо причати како смо мали и ништавни, дубоко у себи верујемо како ми уопште немамо потребе за даљим самосагледавањем и радом на преображавању свог бића.

Још је свети Филотеј Синајски код људи свог времена препознао самодовољност и назвао је „великом обманом ума“. Исто како он у својим списма о трезвености говори да се људи искључиво баве практичним животом, запостављајући своју унутрашњу реалност, тако и данас многи од нас уопште не проничу у свој унутрашњи живот, већ дубоко уверени у сопствено савршенство проводе време не знајући заправо ни шта мисле, ни шта осећају; ни шта је важно, а шта неважно; ни да ли су дошли или су пошли…  И питање је времена када ћемо постати поптуно неосетљиви и тупи.

Остаје напослетку питање да ли за овако јадно душевно стање постоји решење? Не, решење не постоји. Али, постоји лек и непрестани труд! Основни састојак тог лека је храброст. Јер, ако имамо зрно добре воље, малчице скромности и много храбрости, осим што ћемо душевно приздравити, духовно ћемо ојачати. „Имај увек усредсређену тежњу, не гледај на све стране. То не значи: буди слеп. Очима ако хоћеш гледај свуда, али душом никада не гледај у много тога, већ само у једно“, каже Розанов у Опалом лишћу. Дакле, крајње је време да схватимо колико смо аљкави, површни и недоследни, па да коначно са одважношћу и посвећено заронимо и истражујемо дубину.

Огњена Лазић

Јао, мрзи ме!

Колико пута дневно нас нешто мрзи да урадимо или да се покренемо? Какве све маневре вршимо само да бисмо оправдали своју лењост. Чак и када имамо ту привилегију да нешто радимо, неретко доживљавамо то као кулук или тешку казну. Проблем јесте слојевит, али у самом корену лежи госпођица лењост. Ако бисмо желели да је се ослободимо онда је неопходно да се потрудимо у стицању радиности, како телесне тако и духовне.

b67i1fvgak

Тако се, дакле, веровали или не у лењости крије почетак сваког поремећаја нашег бића. Лењ човек, осим што је дубоко несрећан, на жалост, извор је поремећаја и у заједници у којој живи. Није тајна да се беспослени људи повлаче од места до места и тако докони узрокују разне друштвене и/или породичне неприлике. Следствено, колико је физички рад неопходан да бисмо били уравнотежене личности, може се закључити и из следећег примера:

Авва Јован Колов је једном рекао свом старијем брату: ,,Хтео бих да будем безбрижан, као што су безбрижни анђели који непрестано славе Бога. Па, скинувши свој плашт изађе у пустињу и провевши тамо недељу дана, врати се своме брату. Чим је покуцао на врата, брат га ослови пре него што је отворио: „Ко си ти? Α он одговори: „Ја сам Јован, твој брат. Овај му рече: „Јован је постао анђео и није више међу људима. Α он га стаде молити и говорити: „Али, ја сам. Међутим, брат му не одговори већ га остави да јадикује до јутра. Α затим му отвори и рече:Човек си, Јоване, опет имаш потребу да радиш да би се хранио. Α он направи метанију и рече: Опрости ми.“ (Старечник)

Који је смисао телесних напора?

Никако ми није намера да физичким напорима и раду придајем значај који им не приличи. Физички рад није сам по себи савршен. Хришћани не живе да би радили, већ раде да би се издржавали за живота и да би смислено проводили време које им је дато.

Ово посебно истичем, јер је данас многима животни циљ да неуморно, па чак и бесловесно раде како би увећали приходе и приносе само зато што су среброљубиви и властољубиви. Истина је да радом задовољавамо своје основне потребе, како индивидуалне, тако и потребе оних људи за чије смо издржавање преузели одговорност. Међутим, данас се посебно пренебрегава чињеница да треба да радимо како бисмо могли и другима, посебно несрећнима и потребитима да помажемо.

Ипак, рад има ограничену сврху и циљ и треба да буде у складу са човековим духовним и душевним стремљењима. Зато свој живот не можемо да делимо на лош и добар, на прост физички и на духовни рад, него смо дужни да све што радимо носи у себи печат духовних, узвишених вредности. На тај начин освећујемо целокупан свој живот. Наставите са читањем

Најчуднија тајна

18-12

„Једанпут се у историји људског рода, на овој нашој земљи Реч Божија појавила у телу под именом Исуса Христа“, започиње своју беседу свети владика Николај. „Као што понекад једна уобличена реч стоји у нашем уму на капији телесног света и чека док по импулсу душе ум не отвори капију и не пусти је ван обучену у вибрације звука, у тело звука, тако је Реч Божија дуго стајала на капији између два света – света благодатне истине и света закона, док Света Тројица није нагнала ум да пусти Реч њену кроз капију и обуче је у тело. И као што ми, када чујемо реч једног човека у телу вибрација звука, кажемо: – То је он! Тако исто када су људи видели и чули Реч Божију у телу вибрација светлости и звука, у телу човечијем, говорили су: – То је Бог!“, у наставку нас владика просвећује тајном јављања Бога у телу, па нас на послетку подстиче да се удубљујемо у истине наше вере:

„Али, како се то Бог јавио у телу, питамо се. Није ли то најузвишенија и најчуднија тајна међу тајнама неба и земље? Заиста је то тајна и велика и узвишена, само истоветна тајни појаве човекове душе у изговореној речи. Зато је од свих наука на земљи најчудеснија наука о речи. Ова наука нам и дан данас мало шта зна рећи о томе како се реч рађа из душе, како реч изражава душу, и како се то речи склапају и чувају у ризници ума пред капијом телеснога света.“

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Огњена Лазић
(прилагођен делић беседе светог владике Николаја о Рођењу Христовом)

Буди храбра, ја сам с тобом!

Док се враћао кући, ударио га је гром, а он се претворио у огромну буктињу.

“Није ми ништа неодстајало. Била сам срећна у тој кули са дадиљама и васпитачицама. Лепо су се опходиле према мени. Нисам патила за мајком. Отац ме је често посећивао. Сусрети и разговори са њим су били посебни празници за мене. Много сам га волела и осећала сам колико му значим, колико му је важно да будем безбедна. Безбедна је значило срећна. А да ли сам била срећна? Па, нисам знала шта је срећа! Тада сам сазревала, и у мени се нешто будило. Пошто сам живела веома високо, нешто ме је вукло према горе, према небу. Када бих живела у вашем времену, вероватно бих волела да путујем авионом. Да будем што ближе небеским пространстивма. Такву чежњу сам имала.”

Тринаестогодишња Варвара је живела у трећем веку и (у време владавине римског цара Максимијана) имала је само оца Диоскора, који ју је много волео. Пошто је била изузетно лепа, да би је заштитио од људских погледа саградио огромну кулу у којој је живела са својим васпитачицама.

 %d0%be%d0%b2%d0%b0“Питала сам једном Лупију отукд тако лепо небо, откуд сво то зеленило око нас, та лепота од које се одмах боље осећам? Нисам била задовољна када су ми рекле да су то све створиле фигурице, лепе мермерне, жадове и кристалне фигурице које су заузимале посебно место у мојој најдражој одаји. Волела сам их, као што волите леп цвет или накит, хаљину или тако нешто. Али нисам разумела како су оне могле да створе нешто што ми је деловало да је створило њих. Тада сам разумела да постоји Творац. Неко ко нас надилази.”

Али, Диоскор је озбиљно почео да размишља о ћеркиној удаји. Варвара се упорно противилиа очевој жељи. За данашње време ништа необично, али за време у којем је она живела на такво понашање девојака није се гледало благонаклоно. Пошто је Диоскор непрестано наваљивао, она му припрети да ће се убити, ако је примора на брак.

Наставите са читањем